Moji postovi

... ovdje bi trebao da stoji opis bloga ...

13.04.2008.

Krik i bijes

Poželite li kada da nekome učinite nešto nažao? Ne podlo iza leđa, hinjski iz zasjede ili bivajući sakriven, nego da meta vidi lice i oči onog koji mu to čini. Oči koje predstavljaju okna u dubinu duše i misli svoga nosioca, dubine u kojima se vodi teška borba između želje za brisanjem sjećanja i još veće želje da sjećanje ostane duboko urezano, kao u kori drveta tako da trag tu bude i kada drvo naraste i urezani zapis bude visoko iznad očiju onih što pored drveta prolaze.

Pri tome osobu kojoj bih nešto želio učiniti ne poznajem. Nikada je nisam, niti ću ikad najvjerovatnije vidjeti. Nemam homicidalnih namjera, jer bih tada počinio zločin. Međutim poželim iz sebe izbaciti bijes, usmjeren na primjer kroz cijev paintball puške. Bol pri pogotku paintball kuglicom je (uglavnom) trenutna, no trag boje bi ostao – u ovom slučaju sramni trag kojim bi se taj i takav (da li čovjek) trebao označiti. Želio bih ga obilježiti kao nekoga ko je drugoj, meni dragoj osobi nanio bol; ne bol koji traje par minuta pa se ohladi, nego dugotrajni bol u duši, tako da niko drugi od njegove ruke i djela više ne bude ozlijeđen.

Izdaja je užasan zločin. Prevariti čovjeka/ženu do koga/koje ti je deklarativno stalo je akt izdaje. Izdajnika treba obilježiti.
28.02.2008.

Dragi moj Vlado

Bosna i Hercegovina
Federacija Bosne i Hercegovine
Kanton Sarajevo 
Skupština Kantona 

za gospođu Edinu Papo

Poštovana Edina,

Obraćamo ti se kao našem izabranom predstavniku u Skupštini Kantona Sarajevo sa zahtjevom da se na prvoj narednoj sjednici Skupštine izboriš da se u dnevni red uvrsti izglasavanje nepovjerenja Kantonalnoj Vladi na čelu sa Premijerom Samirom Silajdžićem.

Politika u Bosni i Hercegovini je već duže vrijeme oličenje bahatosti i nemorala, glavnog izvora građanskih frustracija i nezadovoljstva kojih smo ovih dana svjedoci na sarajevskim ulicama. Nezadovoljnih je sve više i čini se da nemaju namjeru odustati od svojih zahtjeva. Nemoralno i neodgovorno je pred tim zatvarati oči.

Poštovana Edina, obzirom da je gospodin Silajdžić propustio priliku da bude prvi koji će časno i moralno odstupili sa svoje funkcije i time, svim svojim kolegama i nasljednicima, dati primjer odgovornog i savjesnog postupanja, došlo je vrijeme da poštovanje vašim biračima iskažete tako što ćete u vrhovnom zakonodavnom tijelu Kantona Sarajevo inicirati njegovu smjenu.

Brojni su razlozi koji smjenu kantonalne vlade čine nužnom i hitnom i vjerujemo da nema potrebe da ih pojedinačno obrazlažemo. Ukoliko procijeniš da ta potreba ipak postoji, uz naša imena i potpise su priložene i e-mail adrese. Otvoreni smo i raspoloženi za svaku saradnju i pomoć koja ti je potrebna.

Ne želeći da ovo pismo prođe nezapaženo, dostavljamo ga svakom kantonalnom vijećniku ponaosob, u nadi da ćete pokretanjem ovog pitanja u redovnoj skupštinskoj proceduri omogućiti uspostavu novih tokova bh politike. Došao je čas da zajedničkim naporima ovu zemlju, a za početak ovaj kanton i grad, izvedemo na pravi put.

 U Sarajevu, 28. februara 2008 godine,

20.02.2008.

Državnik

Dok se u našoj avliji svakodnevno pokazuje sva bijeda naših kokošara-političara, svjedoci smo i  regionalne predstave u režiji "velikih zemalja" i završetka kruga raspada nekadašnje Jugoslavije, započetog na istom mjestu. Kosovo je de facto nezavisno već godinama, tako da je njihova deklaracija nezavisnosti bila samo pitanje adekvatnog trenutka, a predstoji pospremanje tako da to bude i de iure na svjetskoj sceni. Ne likujem kao mnogi u našem gradu, niti mi je žao, jer na sve gledam kao nešto prirodno, nešto što se u konačnici moralo desiti. Moj otac je prije nekih šest godina bio poslom u Prištini, te je izjava jednog tamošnjeg poslovnog saradnika - Albanca dovoljno ilustrativna: "Makar i narednih dvije stotine godina živjeli samo na hljebu i ulju, ali nikad više sa Srbima (u državi Srbiji)". Taj razgovor je vođen na bosanskom/srpskom, što je još par godina prije toga bilo praktično nezamislivo, a i obojici sugovornika bi opasno bili ugroženi i sami životi. Nadam se da će, ako ovaj cijeli region ikada bude normalan, ovakva moja opaska o jeziku postati nepotrebna. No dug je i nepregledan put do Bosne i Hercegovine, Srbije i Kosova utjeranih/primljenih u Europsku Uniju, a prethodno temeljito promijenjenih.

Šta me onda ponukalo da večeras zabilježim ovo? Nisam gledao prije neku večer zasjedanje srpske skupštine (bila bi to prevelika doza mazohizma, iako mi za njega nije trebao simultani prevodilac, za razliku od kosovske dan prije, a i taj prevodilac je bio posebna priča), tako da sam tek maloprije pročitao dva govora koja je vrijedilo pročitati. I potom se zapitati imamo li mi ljude (i koliko njih) koji bi u bili spremni napisati/izgovoriti ovakvu misao? I naravno, zašto baš ovakve ljude u okruženju "kreatori nove bošnjačke misli" iz Avaza demoniziraju? Odgovori će se nametnuti sami od sebe.

Oba govora mogu se naći na linkovima Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, ali ću ih i copy/paste u nastavku.



Govor Čedomira Jovanovića na vanrednoj sednici Skupštine Srbije

 

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku.

Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u parlamentu Srbije, a manje političara. Ne mogu da preuzmem odgovornost za sve ono što nas je suočilo sa ovako velikim i strašnim istorijskim porazom.

To ne može da uradi ni poslanička grupa LDP. To ne mogu da urade ni oni gnevni ljudi koji ruše grad u kom mi zasedamo verujući da tako brane Srbiju i Kosovo u Srbiji, iako će se stideti jednog dana kao što se danas stide mnogi koji su to činili pre njih. Mislim da moramo imati snage da večeras građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti i da istovremeno moramo imati snage da sagledamo sopstvene propuste, kako bi, konačno, budućnost našeg naroda i ove zemlje prestala da bude ružna slika prošlosti koju smo proživeli.

Nije ovo naš prvi poraz. Na žalost, puno ih je za nama. Ovaj poraz možda najviše boli, zbog toga što se kroz njega prelama tako puno nepravde, tako puno surovosti i zbog toga što se svako od nas oseća žrtvom, ali i zbog toga što kroz ovaj poraz svako od nas mora da plati cenu za greške koje naša država je činila u vremenu koje bi da zaboravimo, ali koje se ne može izbrisati. Umesto tog zaborava potrebna nam je hrabrost za suočavanje sa jednom pogrešnom politikom.

Ta pogrešna politika nas danas obavezuje na promene. Čuli smo dosta toga u govorima i predsednika Vlade i predstavnika stranaka koje su u prošlosti vodile ovu zemlju. Sam sam u jednom trenutku bio deo vlasti u Srbiji. Verovao sam da ćemo moći da ispravimo greške koje smo nasledili od svojih prethodnika. Verovao sam da možda možemo da vratimo Kosovo u Srbiju, ali sam isto tako bi siguran da se Kosovo neće vratiti u Srbiju ukoliko se Srbija sama pre toga ne promeni. Ne može se braniti interes Srbije tako što će se svakog dana društvu nuditi izgovori i opravdanja, umesto spremnosti da se to društvo menja.

Pre godinu dana smo ovde razgovarali o planu Martija Ahtisarija. U julu mesecu smo razgovarali o vladinoj platformi. U decembru mesecu o vladinom odgovoru na kraj pregovora. Danas razgovaramo o još jednom dokumentu koji vlada nudi parlamentu, ali i u jednom i u drugom i u trećem slučaju, kao i u brojnim prethodnim, mi smo uskraćeni za to jednostavno pitanje spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu politiku. Ne postoji društvo na svetu koje je u tako dubokoj agoniji, a da pri tome niko od onih koji su preuzeli odgovornost za vođenje tog društva nije spreman da izađe pred građane i kaže istinu. LDP nije došla danas ovde u parlament da bi skupštinu delila. Nije došla u parlament da bi sipala so na ranu onima koje tako boli ta kosovska nepravda.

Došli smo u parlament da kažemo da smo spremni da preuzmemo odgovornost za budućnost ove zemlje i da verujemo da će u tom vremenu koje je pred nama Srbija biti sposobna da novim vrednostima, boljim idejama izgradi sebe toliko lepom i kvalitetnom da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije. Ovde u parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao o temelju našeg nacionalnog identiteta. U parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao političkom motivu bez koga nema naše političke zajednice. Svako će na svoj način biti u pravu. U parlamentu Srbije ne smemo ponoviti onu grešku koja je toliko puta do sada ponovljena. To što se desilo juče na Kosovu, to moramo posmatrati kao posledicu grubih propusta, slabosti i nemoći koja nas je na kraju suočila sa tako dubokim istorijskim porazom.

Svaki narod je na svoj način bio suočen sa dilemama sa kojima se suočava danas Srbija. Svaki narod je odgovorio onako kako to danas predlaže parlamentu Vlada Republike Srbije. Tačno je, gospodine Koštunica, ne postoji ni jedna država koja bi se složila sa postupkom kome je izložena Srbija 17. februara, dakle juče. Isto tako je tačno da se po nekim drugim pitanjima na žalost Srbija toliko razlikuje od svih drugih država. Danas je međunarodno pravo na našoj strani i povelja UN i helsinški dokument i Rezolucija 1244, ali, na žalost, toliko puta do sada smo zaobišli svoje međunarodne obaveze i bili nepravedni prema drugima, da su i drugi osetili tu slobodu koju smo mi nekada davali sebi i pogazili to isto međunarodno pravo na koje se danas pozivamo.

Osam godina Srbija ne može da se promeni i tokom tih osam godina Srbija kvari svoju međunarodnu poziciju. Nismo dobili odgovor na nekoliko teških pitanja. Kako je moguće da smo izgubili sve istorijske i tradicionalne partnere i zaštitnike? Kako je moguće da danas Francuska, a kojoj smo podigli Spomenik zahvalnosti ovde u našoj prestonici, ima više razumevanja za albanski narod, a ne srpski? Kako je moguće da više razumevanja za Albance imaju Englezi, čiji je kralj izvukao mač iz svojih korica u Prvom svetskom ratu i rekao da ga neće spustiti dok Srbija ponovo ne bude slobodna zemlja? Kako je moguće da kolevka demokratije, koja je bila inspiracija mnogih političara ovde u Srbiji, a mislim na Ameriku, danas ima tako argogantan stav prema nama i zbog čega je to tako?

Ta pitanja su dobila svoje odgovore i svako od nas u sali ih zna. Odgovore koje smo dužni da damo građanima Srbije vidimo u budućnosti pred nama i pitanjima koja su nasleđena. Na kakav način Srbija može da utiče na kosovsku stvarnost? Da li ponavljanjem fraze da je Kosovo lažna država? Zašto se bavimo lažima? Nažalost, Kosovo je nesrećna istina za Srbiju, tužna, tragična, ali je istinita.

Da li možemo da verujemo da će zakletve i pozivanje na mitove biti dovoljno racionalno uporište za onaj željeni ishod na koji Srbija ima pravo. Mi nikoga danas ne optužujemo. Mislim da je dovoljan teret odgovornosti od koje su mnogi pobegli večeras u ovoj raspravi i da na to ne treba trošiti reči. Tražimo spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena onih predrasuda i grešaka koje su tako skupo koštale i koje su ispostavljene na kraju u jučerašnjem danu.

Kao što Srbiju boli Kosovo, hrvatske Srbe boli Knin, bosanske Srbe boli Sarajevo, Bošnjake boli Srebrenica, da ne nabrajam dalje sve te užasne ishode politike koja je započeta pre 20 godina. Mi se sa tom politikom nismo rastali. To u naše ime neće učiniti niko. To moramo da uradimo mi sami.

Dobro je, gospodine Koštunica, što ste makar u jednoj rečenici apelovali na mir u zemlji. To je ono što nam je danas potrebno i potrebni su dogovori, ali se dogovori ne mogu praviti sa idejom da se ne postavi pitanje odgovornosti za ono što se desilo i ono što nas je dovelo u ovakvu poziciju, i ne mogu se dogovori praviti bez ambicije da se Srbija konačno promeni. Vaša odluka da povučete ambasadora iz SAd je bolja od odluke da prekinete diplomatske odnose sa SAD, ali svi znamo da ćemo pre ili kasnije morati da krenemo onim putem kojim je Srbija već jednom krenula 5. oktobra 2000. godine, putem povratka u svet i zbog toga ne možemo da se pomirimo sa onim tačkama vašeg predloga parlamentu kojem se Srbija konfrontrira sa Evropom.

Ne postoji druga Evropa od one na koju smo upućeni i koliko god to bilo teško, mi u ovom trenutku moramo imati snage da sa tom Evropom razgovaramo. Na to nas obavezuju oni ljudi koji su ostali da žive na Kosovu, oni ljudi koji su poverovali da više sigurnosti i sreće treba da traže u takvom i takvom Kosovu, jer su videli kako su prošli oni koji su krenuli pre njih putem Srbije 1999. godine izvršili na periferiji naših opština i gradova, kao građani drugog i trećeg reda.

Spremni smo zajedno sa vama da radimo kako bi ovu zemlju promenili. Niste nam potrebni vi, gospodine Koštunica, niti vi, gospodine Nikoliću, da bi mi mogli da kažemo da je za nas neprihvatljiva jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. Mi to ne pravdamo frazama. Za nas je to neprihvatljivo zato što smo svesni velike istine. Nema sreće na Kosovu bez pomirenja srpskog i albanskog naroda.

Kao što smo toliko puta do sada bili protiv jednostranih postupaka Beograda, danas smo protiv jednostranog postupka Prištine. Za nas je to što se juče desilo veliko poniženje. U tom poniženju, pored te albanske jednostranosti ima tako puno te pogrešne politike koja nas je uništavala prethodnih 20 godina i koja još uvek ima hrabrosti da od građana Srbije traži razumevanje. Ne pristajemo ni na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ni na poruku Vlade, da se vlade u Srbiji menjaju, da se Srbija smanjuje, da srpski narod gubi svoje istorijske prostore, ali da politika koja to proizvodi opstaje nekažnjena i ambiciozna, čak i više nego što je to bila do juče. Nažalost, to je predlog mera koje mi prepoznajemo u onome što je Vlada prosledila parlamentu.

Moramo da razmišljamo o svetu. Srbiji je mesto tamo, Srbiji je mesto u EU i Srbiji je mesto onakvo kakvo ona do sada nikada za sebe nije mogla da kaže - mesto na Balkanu, u kojem neće biti izvor kriza, žarišta, nesposobnosti, nespremnosti, već hrabrosti i odlučnosti da sama pogleda u sebe. Nisu nam potrebni ni Rumuni, ni Bugari, ni Makedonci, nije nam potreban ni Kipar da bi shvatili koliko smo sami. Niko nas nije zaštitio. Neki su priznali Kosovo. Oni koji ne osećaju potrebu za tim, to nikada neće činiti. Srbija se sa tim neće pomiriti, ali nažalost, ta nepomirljivost neće zaustaviti proces propadanja Srbije i o tome treba da razmišljamo. Najmanje mislim na dalji gubitak teritorija. Mislim na nestanak života. Moramo razmišljati i o svim onim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji od Srbije očekuju razumnu politiku.

Mitinzi će proći, i 1999. godine sam bio u stranci koja je razbijana. Neka mi neko kaže na kakav način će se problem rešiti, pa ću ja biti prvi koji će baciti kamen u prozor LDP. Svi vrlo dobro znamo da to nije tačno. Neka ovi dani koji su pred nama budu dani naše spremnosti da se pomirimo, ali ne sa politkom koja nas je uništila, nego sa činjenicom da su Srbiji potrebni državnici i budućnost, a ne političari i istorijska opravdanja.

Mi želimo da se dogovorimo sa Albancima i verujemo da su promene u Srbiji put do tog velikog dogovora. Jednostrana nezavisnost je za nas neprihvatljiva jer ne donosi ništa dobro Kosovu, a politika koju nam danas Vlada nudi je politika alibija i nespremnosti sa kojom mi ne želimo da se mirimo i na koju nećemo pristati. Onima koji razmišljaju o mitinzima, njima predlažemo da raspišu izbore, jer verujemo da u ovoj zemlji ima dovoljno snage, potencijala i hrabrosti za život u budućnosti, umesto bežanja u prošlost, na koju kao da smo osuđeni voljom političara koji danas nemaju hrabrosti čak ni da se osvrnu na tu prošlost i kažu gde su u njoj pogrešili.

Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na našu podršku, svako ko želi da razgovara sa Albancima može da računa na našu podršku. Onaj ko od nas očekuje da se pomirimo sa takvom politikom kakvoj smo bili izloženi juče, neka ne kuca na naša vrata. Onaj ko računa da ćemo se povlačiti pred tim postupcima i prelaziti preko licemerja Vladine politike, neka pogleda kako smo odgovorili svaki put do sada na nešto takvo.

Mi ćemo danas braniti svoju politiku u parlamentu i na kakav način nećemo pružiti podršku jednoj i drugoj isključivosti. A Kosovo, Kosovo je toliko puta do sada stradalo, da će ovo stradanje njegov značaj učiniti većim, a ljudi na Kosovu, oni neka oproste svojoj zemlji koja je bila nesposobna da njihov život učini vrednijim, a samu sebe značajnijom. Hvala.


Govor Nenada Čanka, predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine, na sednici Narodne skupštine Republike Srbije,

 
Dame i gospodo, uvaženo predsedništvo, danas verujem da u Srbiji nema ravnodušnih. Danas verujem da svako ima u sebi bar nekoliko pitanja, a verovatno je ono koje nas sve zajedno zaokuplja - šta sada raditi i kojim putem sada krenuti?

Ne mislim da je to neko komplikovano pitanje iz jednostavnog razloga što je dovoljno uzeti u ruke Ustav Republike Srbije, u njemu jasno piše kojim putem treba poći. Podsetiću vas, ovaj Ustav je donet pre svega godinu i par meseci, ovde sede ljudi koji su o njemu odlučivali, tako da, ono što su sada napisali verujem da stoje iza toga i danas, a to je polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajina Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa, da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji, u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima.

Dakle, državni organi imaju obavezu da postupe u skladu sa zakonom kada se na delu teritorije jedne zemlje nelegitimno i protivpravno proglasi državnost, kada se on ocepi od matične države, potpuno je logično da Vlada treba da uvede vanredno stanje na najmanje rečenom delu tom, teritorije, gde je problem nastao i potom da vojnom i policijskom silom interveniše i dovede stvar u ustavni okvir. Tu, dakle, nikakve dileme nema šta treba učiniti. Dakle, ja ne vidim šta je problem u tome da aktuelna Vlada predsednika Koštunice, dr Vojislava, uhapsi gospodina Tačija, gospodina Sejdiua, izvede ih pred lice pravde i da na taj način pokaže da Srbija ne pristaje na ovo pravno nasilje. Naravno, sve ovo što govorim je onako kako bi možda trebalo da bude, da je ta Vlada ikada imala želju da Srbija bude pravna država, i kada je imala želju da bilo šta uradi u pogledu Kosova. Argument za ovo što sada govorim nalazi se u članu 182. istog ovog Ustava, koji kaže – suštinska autonomija, autonomija Pokrajine Kosovo i Metohija. Ne bih na ovom mestu da otvaram pitanje zašto AP Kosovo i Metohija u Ustavu ima suštinsku, a Vojvodina bezsuštinsku autonomiju. Dakle, urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenim za promenu Ustava.

Da li je gospodine predsedniče Vlade taj zakon donet? Da li se našao u skupštinskoj proceduri? Ne čujem vaš odgovor, a sa vašeg lica ne mogu ništa da pročitam. U Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava Republike Srbije se u članu 3. jasno navodi kada će biti izbor i kaže se – izbore za narodne poslanike u Narodnoj skupštini raspisaće predsednik Republike tako da se održe najranije u roku od 60, najkasnije u roku od 120 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Izbore za predsednika Republike raspisaće predsednik Narodne skupštine. Izbore za poslanike u Skupštini AP Vojvodina raspisaće predsednik Narodne skupštine do 31. decembra 2007. godine. Izbore za odbornike u skupštinama jedinica lokalne samouprave raspisaće predsednik Narodne skupštine od 31. decembra 2007. godine. Gde piše kada će biti izbori u južnoj sprskoj pokrajini? Gde piše kada će biti izbori na Kosovu? Ne piše kada će biti izbori na Kosovu, zato što nisu bili ni predviđeni da se održe po ovom Ustavu, koji je donet na jedan vandalski i divljački način, krađom glasova na referendumu, obmanom građana Srbije o njegovom sadržaju, sa sve zbog toga da bi u ovom ustavu bila izbačena klauzula po kojoj se našuštanje dela teritorije smatra aktom veleizdaje. Toga u ovom Ustavu nema. Ovaj Ustav je pravljen zato da bi do ovoga došlo i upravo zbog toga svo ovo lamentiranje nad sudbinom Kosova čini veoma nečasnim, sve one koji su u stvaranju ovakvog ustava učestvovali.

Neki kažu da mi sada treba da podržimo građane na Kosovu, koji poštuju ustavni poredak Republike Srbije i da ne dozvolimo da međunarodna zajednica odlučuje o sudbini Kosova. Ja ću vas, dame i gospodo, podsetiti da je aprila 1998. godine bio referendum o tome da li ste za to da međunarodna zajednica učestvuje u rešavanju kosovskog pitanja? Preko 97% građana Srbije je reklo  - ne, mi smo za to da se o Kosovu raspravnja u Srbiji. Šta se onda dogodilo? Dogodilo se to da je samo godinu dana kasnije Kosovo od strane istih onih koji su se tako zdušno zalagali da se međunarodne snage ne dovode na Kosovo, niti šta takvo, napušteno, i time je Kosovo izvedeno iz Ustavnog poretka Republike Srbije. Na Kosovu nema ni zakonodavne, ni sudske, ni izvršne vlasti Republike Srbije. Nad Kosovom Republika Srbija nema nikakve ingerencije.

Sada ja postavljam pitanje – čemu onda služi sve ovo? Da li možda zato da bismo još jednom skrenuli građanima pažnju sa nesposobnosti Vlade da rešava osnovne životne probleme građana Srbije? Da li zato da bismo još jednom tu istu temu na kojoj su obarane vrednosti sticane kroz istoriju na prostorima Srbije? Podsetiću vas, danas je 2008. godine, pre 20 godina kada najveći broj onih koji na ulicama naših gradova demonstriraju da hoće da daju ako treba i svoj život za zaštitu Kosova i Metohije, smo imali u gradovima Vojvodine mitinge o Kosovu, gde je istina o Kosovu širena tako što su obarana lokalna rukovodstva, da bi to kulminiralo 6. oktobra 1988. godine kada je oboreno legitimno i legalno rukovodstvo AP Vojvodine. Da li je Vojvodina ikada rehabilitovana? Podsetiću vas, rehabilitovani su čak i četnici, ali Vojvodina ne. Jasno je da kada se govori o protivpravnom izglasavanju nezavisnosti, naravno da je protivpravno, to niko ne dovodi u pitanje, a jel bilo pravno kada je obaran ustavni poredak u Vojvodini 1988. godine, kada je protivustavno ukidana njena autonomija, kao i autonomija Kosova i Metohije? Da li je to bilo pravno? Da li je ova vlada pravno postupala kada je navodila Srbe u južnoj sprskoj pokrajini da ne učestvuju u institucijama te iste srpske pokrajine? Zar to nije ponovljena priča o Srbima iz Hrvatske, kojima je govoreno – nemojte prihvatiti plan Z4, sačekajte egzodu, sačekajte progone, sačekajte izmeštanja, onda će valjda i vaše pitanje biti konačno rešeno. Da li je to poruka koju ova vlada šalje ljudima na Kosovu kada im kaže – nemojte se uključivati u institucije, koje će odlučivati o vašoj sudbini? Da li neko stvarno može da pomisli da će danas kada su mir i bezbednost ugroženi u Srbiji na ulicama od strane huligana koji razbijaju tuđu imovinu još jednom pod večitim izgovorom patriotizma, još jednom pod srpskom zastavom koju sramote svojom bestijalnošću i još jednom u situaciji da im za to apsolutno niko ništa ne može, jer još jednom je patriotizam važniji od svega?

Imam jedno pitanje u svom govoru, gospodin Koštunica, dr Vojislav, premijer Vlade Srbije je rekao da su za samostalnost Kosova odgovorne SAD i EU. Usledilo je vandalizovanje objekata SAD, njihove ambasade, ambasade Slovenije kao predsedavajuće EU. Da li je govor gospodina predsednika Vlade bio njegovo lično mišljenje ili privatan stav i da li je gospodine predsedniče Vlade način na koji se pokaže prstom na neistomišljenike? Šta radimo ako počnete da prozivate poimence? Sa kog prozora da očekujemo metak? Upravo zbog toga kada se setimo da neki kažu da Srbije nema bez Kosova i Metohije, ja bih vas podsetio da je Srbija nastala bez Kosova i Metohije 1878. godine, a Kosovo i Metohija su vraćene ratovima 1912. godine. To me jako podseća na reči Slobodana Miloševića kada je govorio – Srbija će biti jedinstvena ili je neće biti, pa smo jedva uspeli da spasemo Srbiju od njenih spasilaca, da od nje ostane barem kamen na kamen. Na prostorima bivše Jugoslavije, koja je razbijana upravo ovakvom politkom, koju sada kritikujem, dato je već sedam odgovora. Nezavisnost od Srbije nije dobio samo onaj ko je nije tražio, a kada razmislimo, zašto je to tako, onda moramo potražiti odgovor u svima nama u Srbiji. U osmom odgovoru, taj osmi odgovor nije, kao što bi neki mogli pomisliti, Vojvodina, osmi odgovor je unutrašnje uređenje Srbije, njena demokratizacija i decentralizacija, njeno primeravanje normama civilizovanog sveta. Ako do toga ne dođe, ja sam vrlo zabrinut. Hvala lepo.

13.02.2008.

Začarani krug

Jedan dio dana na teletekstu Federalne televizije mogao se pročitati sljedeći tekst: "Skupština Kantona Sarajevo će razmatrati nacrt akcionog plana za implementaciju strategije protiv maloljetničkog prestupništva. Zahtijeva se (ministri Vlade Kantona) da policija motri na sumnjive objekte. Ugostiteljski objekti bi trebali biti zatvoreni do 23 sata. Roditeljima i školskim ustanovama se savjetuje da više brinu o djeci".

Dirljivo, čak roditeljski brižno? Ja bih ovdje pročitao da između redova piše "bojimo se za svoje pozicije, ali ćemo se za iste boriti do posljednjeg i u toj borbi treba da izgleda da nešto radimo". Ne boje se oni da bi mogli biti zbodeni u tramvaju, jer se oni, kao ni njihova djeca tramvajima i drugim sredstvima javnog prevoza ne voze. Odgovoran je neko drugi, na drugom nivou vlasti, kao da na tim drugim nivoima vlasti u vladama i skupštinama sjede i odlučuju članovi nekih drugih, opozicionih stranaka.

Nisam roditelj, ali radim u školskoj ustanovi, gdje se svakodnevno susrećem sa nekim djevojkama i momcima kojima ne predstavljam nikakav moralni ili životni uzor. Parafraziraću svoju radnu kolegicu – kakav uzor mogu/možemo biti u društvu, gradu i državi u kojoj uhapšenik Gaši/Ćelo/neko treći, ali jednako moćan u zatvoru ima bolji smještaj, hranu i bolničku njegu, nego 70% ljudi vani? Ćelo Prvi je na Kovačima, Ćelo Drugi bolestan, Gaši je u zatvoru, što je otvorilo prostor za neke nove klince koji se u praksi moraju dokazati – ko je najjači, najbeskrupulozniji, jednom rječju najluđi, spreman da i ubije i sruši sve pred sobom ako ga se i pogleda na način kako on to ne želi.

Dok su zastupnici skupštine Kantona Sarajevo u direktnom TV prenosu izražavali svoje žaljenje za izgubljenim životima u posljednjih mjesec dana, ispred zgrade se dešavao protest, ili ono što je trebao biti protest. Prije bih opisao to dešavanje kao kratki prikaz našeg društva.  Dvije nevladine organizacije, probuđene nakon više od godinu dana hibernacije tokom kojih nisam čuo ni za jednu akciju bilo koje od te dvije, sazvale su protest, ne definišući drugih zahtjeva osim ostavki rukovodilaca, koje bi u zapadnoj civilizaciji (kojoj jel'te težimo?) bile samorazumljive. Na poziv su se odazvali penzioneri i naša svijetla budućnost – rušilački nastrojeni srednjoškolci. Ona pak društvena skupina koja bi trebala da mijenja, da se buni, da se osjeti ugroženom – radnici s djecom (sutrašnji penzioneri) te studenti (sutrašnji roditelji) se nije pojavila, prepustivši rulji da vlada van, a izabranim zastupnicima unutar zgrade. Uostalom, ta ista skupina ih je izabrala na prethodnim izborima (ili je glasanje prespavala, umorna od cjelonoćnog derneka). Na kraju se svi ograđuju od nereda i rulje, počev od one dvije nevladine organizacije s početka, koje se mirno mogu vratiti na zimski san, do zastupnika, od kojih mnogi, kao obrazovni i naučni radnici, sami obrazuju i oblikuju pripadnike rulje.

Nije li to krasan primjer začaranog kruga?

 

12.02.2008.

Živ sam

Tri puna mjeseca nisam ništa napisao na blogu. Nije u pitanju neki vid kreativne blokade, niti bojkota ovog medija. Manje-više redovno bih čitao ono što drugi napisaše, ponekad bih komentar na pročitano iz glave prenio na tastaturu i dalje na mrežu. To ne zahtijeva mnogo vremena, za razliku od pisanja teksta dužeg od tri rečenice.

U ova tri mjeseca promijenilo se u mom životu mnogo, gledano iz jednog ugla, a opet, mogao bih kazati da je sve u mom životu i dalje stvar rutine kao i prije tri mjeseca, te mogao to argumentirati. Nije prethodna rečenica kontradiktorna kao što se može činiti na prvi pogled, ali za potpuno razumijevanje potrebno je više prostora i više priča, međusobno isprepletenih, povezati u jednu sliku. Mojim mislima i dalje vlada nered, da li kreativan ili ne, vidjeću kada ga probam pospremiti.

Priznajem, par puta sam pomislio: “Kome, odnosno čemu pisati?” Još više puta poželio sam prenijeti svoje misli na papir, odnosno blog, no konstrukcija priče bi mi iz glave nestala brže nego je došla. Još nije došlo vrijeme da  kažem “laku noć”.

13.12.2007.

Svi smo mi Roque Santa Cruz

Svi smo mi Roque Santa Cruz!

(Ovaj post je privremenog karaktera, do rješavanja novonastale situacije. Presudu vidimo, ali gdje su optužnica, pravedno suđenje i obrazloženje presude?)

15.11.2007.

Skijanje

Nisam prvi koji će se žaliti na divljanje cijena svih proizvoda i usluga u državi. Međutim, nije to počelo juče. Nije to počelo prije sedmicu ili dvije. Divljanje je prisutno već par godina, tek se tu i tamo koeficijent rasta cijena smanji na neko vrijeme da bi, kada se malo narod odmori i zaboravi na prethodni uspon i stezanje kaiša do sljedeće rupe, počele pripreme i realizacija naredne etape - naredne rupe na kaišu.

Od Bajrama riječ je najviše o svakodnevnim potrepštinama: puteru, ulju, šećeru i brašnu - onim stvarima koje čine neku osnovnu životnu zalihu u bosanskim kućama. Prethodno, o Ramazanu, a i nešto prije toga, svi pekarski proizvodi su dobili nove, za pedesetak procenata veće cijene. Malo je buke bilo, ali se ista uglavnom brzo smirila, a cijene ostale.

Prije toga svako malo novi proizvod (u svim prodavnicama) dobio bi (hinjski provučenu) 10% veću cijenu. Svako pola godine iste cipele (ili istog kvalitetnog ranga) dobijale bi 20% veću cijenu. Nestašica keksa, čokolade, sira, mlijeka, kože, tekstila i drugih artikala na svjetskom tržištu se odrazila baš radikalno u Bosni. Oko poskupljenja ovih i sličnih artikala koji ne pripadaju potrošačkoj korpi niko nije dizao buku, a novoformirane cijene su ostale da služe kao osnovica za narednih 10-20%.

Vraćajući se unatrag dođosmo do famoznog PDVa i poskupljenja svega, uključujući i artikle koji su trebali teoretski da pojeftine zbog smanjenja poreza: kafa i čokolade. Bilo je buke prvih mjesec dana, a za to vrijeme populacija tora se navikla na novi okus trave i više se niko nije bunio. Samo su prihvatili maksime Boxera i Squealera iz "Životinjske farme" - "Radiću više" i "Napoleon je uvijek u pravu".

O cijenama stanova, kao nečega što se ne kupuje svaki dan, možda i nije adekvatno govoriti na istom mjestu kao o hljebu, ali oboje ih veže svojstvo neophodnosti za život. Rast cijena je konstantan i već odavno tragikomičan. Čitanje stranice u novinama sa oglasima o prodaji stanova se najbolje može progutati i svariti ako se ista doživi kao stranica sa vicevima. Još davno se narod prestao (ako je to ikad i činio) glasno buniti, dok država (u knock-downu) odnosno državice-kantoni nijemo posmatraju, jer promet na tržištu je evidentan, dakle neko ipak takve cijene može podnijeti, ali to je već druga tema.

Tržište je slobodno i cijene se tako formiraju, ali kaiš ima zadnju rupu. Za skijaške hlače kaiš nije potreban, a za zainteresovane je direktor Ski centra Igman-Bjelašnica Selim Hrvat prije desetak dana najavio u Dnevnom Glasilu: "Sve je poskupjelo, pa će i skijanje". Logično.

12.11.2007.

Školjka jaja

Koliko li su puta u medijima pomenuta Faberge jaja, a da sam jednostavno prešao preko toga, ne zapitajući se zaista šta je to? Jedno kradu u filmu "Ocean's Twelve", dakle skupo je. Ili ko je (bio) Faberge? Za šta ona služe već se moglo pretpostaviti - ona su u mojoj (neinformisanoj) predstavi u glavi bila neki vid ukrasa, no sam mislio da ih ima mnogo, kao i da Kinezi, kao što kopiraju sve druge proizvode, prave i njihove jeftine kopije, poput papirusa iz Egipta ili oslikanih svilenih svitaka iz Japana.

Poznato je da se kod katolika/pravoslavaca o Uskrsu/Vaskrsu djeca daruju šarenim jajima. Koliko god bila raznoliko obojena, to ostaju u suštini obična kokošija jaja, jestiva i dostupna manje-više svakome. Kada nekada dobijem šareno jaje, znam šta ću s njim, ali sam se prije neki dan zapitao: šta bih zaista učinio sa Faberge jajetom?

Jučer je u dubrovačkom Kneževom dvoru zatvorena izložba koja je uključivala devet (od ukupno napravljenih 54) Faberge jaja. Pravljena su za dva posljedna ruska cara, koja bi oni svojoj ženi (Aleksandar III), odnosno majci i ženi (Nikolaj II) darivali o Vaskrsu. Faberge je bio draguljar, a ne farmer, pa su njegovi proizvodi tek jajolikog oblika, ali sačinjeni od dragog kamenja te zlata i platine.

Čim se priđe prostoru gdje se izložba odvija, mjere sigurnosti govore mnogo. Duge cijevi u rukama momaka u crnom sugerišu da ono što čuvaju nije bižuterija. Na prvi pogled, jajoliki ukrasi, no kako podrobnije u njih gledah, sa svakim detaljem izvedenim do perfekcije u minijaturi, bilo u metalu, kamenu ili emajliranoj slici u akvarelu, zaključih da je u pitanju poklon dostojan veličine tadašnjeg položaja onog koji dariva. Štaviše, svako jaje je na svoj način igračka. Neka, poput Babuški, sadrže u sebi više drugih i drugačijih oblika. Ovakva postavka je vrijedila izleta u Dubrovnik.

S takvim jajetom imao bih svega dvije opcije: prodati ga (cijena kolekcije koju sam vidio je bila prilikom zadnje transakcije 120 miliona USD) ili ga pohraniti na polici da bih mu se divio. Da bih mu se mogao (bez strahovanja za isto) diviti, morao bih imati vlastitu vojsku koja me čuva zajedno sa jajima, kao ruskog tajkuna Viktora Vekselberga, koji je vlasnik ove kolekcije. Engleska kraljica ima tri. Jaje iz filma "Ocean's Twelve" je u Vekselbergovom vlasništvu ("Krunidbeno jaje" - na slici)

Odakle jaja u Dubrovniku? Gospodin Vekselberg je odnedavno bar jedan dio godine stanovnik Dubrovnika. No da bi se napravila hvale vrijedna izložba ne mora se imati ruske tajkune za sugrađane. Prije nekoliko godina je u Zagrebu u saradnji sa tamošnjim iranskim kulturnim centrom priređena izložba "7000 godina iranske kulture" - izložba edukativna i pregledna, ali i jako skupog osiguranja, jer je sadržavala eksponate: od figurica starih preko 5000 godina, preko ogromnih ploča prekrivenih klinastim pismom, do primjeraka Kur'ana sa zlatnom iluminacijom.

Kod nas žive isključivo domaći tajkuni, no (na primjer) postoji iranski kulturni centar. Imamo mi i čamac u Zemaljskom muzeju star više hiljada godina, a njemu je već o glavi radio oštećeni krov muzeja. Mi radije volimo meziti iznutrice, a posebno nam lako prodaju jaja pod bubrege.

29.10.2007.

Format C:

Učiniti promjenu u životu nije lako. Najprije je potrebno donijeti čvrstu odluku i biti svjestan mogućih posljedica - kako dobrih, zbog kojih se na promjenu i odlučujem, tako i loših, koje mi neko vrijeme mogu stvarati probleme. To se može dogoditi kada proces promjene u sebi sadrži neispitane ili neispravne elemente, a to bude spoznato kada već napustim prethodnu poziciju, kada se već odskoči, te jedino preostaje pripremiti se za što mekši doskok. Neke se promjene čekaju par godina, a neke se tako čekajući nikada ne dočekaju.

Potom treba presjeći i odlučiti šta od dosadašnje prakse sačuvati, spasiti od zaborava. S druge strane, s nečim treba raskrstiti, da me njegovo prisustvo više ne smeta i ne iritira ili podsjeća na neko neugodno iskustvo. Ponešto se može sačuvati u nekom skrovitom kutku, skriveno od raznoraznih očiju, a dostupno bude li kada ponovno potrebno.

Nova postavka donosi i nove funkcije, nove radne zadatke pored već postojećih. Njima treba stvoriti prostor da bi se kvalitetno i bez smetnji mogle izvršavati. Njihov početak predstavlja zadovoljstvo i obavezu, te na neki način čast na ukazanom povjerenju. Naravno, za sve ovo je neophodno i imati dobre prijatelje, za koje znam da su uvijek spremni mi pomoći, na čemu sam im svakako zahvalan. To je tako, bilo da mijenjam način života, bilo da reinstaliram sistem na svom računaru.

25.10.2007.

Sjena

Danas me put navede u posjetu mom ocu na poslu, koji u istoj firmi radi, izuzmem li period između 1992. i 1996. godine, kontinuirano preko trideset godina. Firma je mijenjala nazive, rasla i bila nezanemarljiv igrač na tržištu, a zatim prešla kao i mnoge druge firme iz društvenog u državno vlasništvo. Danas, kao dio veće firme, još uvijek neprivatizirane, ona je tek sjena nečega čega se sve manje ljudi sjeća ili može sjećati.

Pri ulazu u objekat, završen ne mnogo prije rata, vidljiva je relativna zapuštenost vanjštine. Firma novca ima, njen kadar ima više visokoškolskih diploma nego ikada prije, te bi se rado zvali njenim uposlenicima, ali ljudi sa osjećajem za održavanje zajedničkog dobra sve je manje. Javio sam se na recepciji, te krenuvši ka liftu opazih pločice iznad vrata sa brojevima prostorija. Brojevi, jednaki kao onda kada sam još kao dijete dolazio u firmu, me podsjetiše kako je to nekada izgledalo moćno. Nije bez razloga, jer su radili širom bivše Jugoslavije, a bili konkurentni i izvan nje. No tada se na upravne pozicije nije dolazilo isključivo rodbinskom linijom.

Danas ta firma ima višestruko više radnika nego joj objektivno treba, a radi obrnuto proporcionalnu količinu poslova. Na stolovima u kancelarijama odjela zvučnih imena papiri su rijetki, a računari na stolovima služe za razmjenu zabavnih sadržaja putem interneta ili slaganje pasijansa. Danas se tu uhljebljuju djeca, rođaci, prijatelji, partijske kolege... sve o državnom trošku, i to na funkcije tipa "nosač papira A4 formata" koji to obavlja između dvije kafe ili kafe i toplog obroka, negdje izvan radnog prostora. Formalno, mnogi od njih imaju završene fakultete (a neki tek kurs za frizera), međutim nemaju htijenja da rade bilo kakav posao, jer će plata nezavisno od toga biti redovna i jednako solidna, a osjetno veća od plate onih starih uposlenika, koji imaju nešto nižu stručnu spremu, ali su istu firmu i njenu zgradu kroz godine izgradili, da bi nove generacije imale šta da unište.

Odlazeći na kafu s ocem u "restoran društvene ishrane" još kod lifta osjetih miris kuhinje. U restoranu, ni deset metara od lonaca bi postavljena ponuda odjevnih predmeta, za mušku i žensku klijentelu, koja u radno vrijeme to obilazi kao u shopping centru. Međutim, najviše me začudilo što su mirisi koji sam osjetio još kod lifta, a do njega je dva puta duži put nego do lonaca, konstantno natapali izloženu odjeću. I tako danima.

Sam restoran se uklapa u tužnu sliku. Tik pored odjeće raspoređene su crne foteljice od umjetne kože, razvaljenih uglova na naslonjačima za ruke iz kojih proviruje drvo i spužva, a stare su koliko i zgrada. Zidovi neokrečeni preko deset godina crne se od rada radijatora. Bar je kapućino bio na pristojnom nivou.

Moj otac nema još mnogo do penzije. U međuvremenu će i ova firma doći na red za privatizaciju. Kada (strani) kelner dođe da naplati račun za pojedeno i popijeno, mnoge će zaboljeti spoznaja životne mudrosti drevnog kineskog cara da ne postoji besplatan ručak.


Stariji postovi

Moji postovi
<< 04/2008 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
27282930

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
hadzinica
Bosanski život
blob
žena zna
Public Relations (Паблик рилејшнc�)
propali fudbaler
Strašan blog
Logičke zagonetke
Svedska Hanuma
Pisma
... by Tratinčica
U ime Vremena koje smo nepovratno izgubili
Lijepo je sanjati...
posveћeno жrtvama dlakavih жena
Zijan-ćerka
photo.factory
la cucaracha
Simplington post
United Darkness of Plamenko
Story of Strippy and the Soapbox
Nakane o Barbari
Corto Maltese
Ponuda koju ne možete odbiti
Na putu u nepoznato
LIPO LI JE LIPO LI JE
Bell, Book, and Candle
bosanka u Aziji Pacifik
The book of truth
No Pasaran
nesvjesna's
little bit of ... ®
NAPRĐIVANJE
PLJUVAONICA
BOGAMI ĆE ME MLATNUT' OVIM KUKURUZOM
zora
asistencija
Čisto informativno
DJEVOJKA U RUZICASTOM1
Životinjska farma
best of blogger.ba
dijaspora, izbjeglice, rodbina i ostale price
Zrtava Turbo Folka bb
Bosanski jezik
charshija queen
Bones And Joints
brineta vam priča
Dragi moj Vlado
Filozof među mladima
anDRey
više...
BLOG EPP
Prijateljski blogovi

Dragi moj Vlado
Slika vrijedi 1000 riječi

Blogovi koje čitam:
(redovno koliko to mogućnosti dozvoljavaju)

Greatest Shits
Bloody Mary
Nauka o roglju
Žrtava turbo-folka bb
O životu s osmijehom
Umorni pisac
Brineta nam piše
Boris i Jafa Gold
Mačić koji piše
Blobber
Shoba's Writings
Književnica
Zlimfurova avlija
Ponuda koja se ne odbija
Corto Maltese
Andrey
Soe 1 i Soe 2
RP Pljuvaonica
Казакстан Республикасi
Trešnje
Tratinčica
Bosanski jezik
Može li žvaka?

Bloggeri u mirovini, koje pozdravljam:

Novi kolač
Blog iz tramvaja
Blago majci na unucima
O vremenima

*** Poredak blogova je random


BROJAČ POSJETA
74497

Powered by Blogger.ba